И будимо искрени бар једном и изговоримо тог једног пута: да и ово овако постигнуто је искључиво збир разнородних повољних околности, а не никако – наших вриједности. Наше вриједности су ништене и то смо их уништили, да, ми сами
Пише: Стефан Метохијски
Изгубио сам вјеру у ваљаност овога нашег народа. Нека ми Бог опрости, јер народ мој то не може и неће. Изгубио сам и коначно, сваку наду да оног суштинског бољитка у нашем народу икада више не може бити. Не заслужује народ мој, нисмо дорасли ми за ништа такво, за – добро. Јер, добро припада другим народима, који знају шта је род и шта су његове потребе, визије и нужности.
Наставимо ли овим газом, сви бродоломи и сва утапања су тек пред нама. Оправдано, по свим и сваком основу. То чим се поносимо, није даље од заблуде, нити веће од наше сопствене представе, коба своје величине. Улазимо у време поновног – великог мрцварења. Улазимо у поновљена трења – она унутрашња – вјек вјекова. Гдје је задјенула зрелост рода мог, она политичка, државничка, као да су партије изјеле људскост свог бића рода мог а сва мудрост ископнила, оронула, ојађена.
Неће то моћи поднијети род мој.
И будимо искрени бар једном и изговоримо тог једног пута: да и ово овако постигнуто је искључиво збир разнородних повољних околности, а не никако – наших вриједности. Наше вриједности су ништене и то смо их уништили, да, ми сами.
Слуђен народ се жали да су га политичари “излуђели”. Он не пропитује колико је сам својим слепилом, глувоћом, ћутњом, егоизмом, самозаваравањем, кукавичлуком, полтронством, снажним примитивизмом и безобзирношћу самопонизио се, па докрајчио. Сам себе повео на рубове најгорег простаклука цивилизацијски несаопштивог. Издише наш народ и у буци и у хајци, у гротлу приземних оптужби на оштрицама најнашјих ножева те неодољиве ексклузивности примитивизма. Нашег сујетства свих подјела и свих дијељења, злог домаћина, незајажљиве коби братомржње.
Великодушне идеје, жртве и дарови и завети народа мог, ишчезле су у тешком ропцу. Очас плијена, очас похара, ликовања братомучеништвом – брат се братском муком храни. Не, ниједна наша побједа није никад постигла сврху надљудских изгуба из свих наших страдања. Сва чојства и јунаштва данас зјапе постмодерно – затомљена.
Све смо то ми сами самцати острашћени заслугама разноразних синдрома споменичарства и свих првобораштва огадили, свима у кући и око куће наше. Ниједан народ није као народ мој искреније југословенисао и до дна комунисао, све до страшног истребљења, потпунога, као народ, као род мој.
Не није страдални народ мој “издробила” васцијелога зла преша, и страх и нужда, већ наприје чар моћи и богаћења. Свесвијетле омрчене каријере крваве идеологије, од Цетиња до Дедиња, а не до Борче, јер, не римује се. Да, то је тај исти народ мој: исти народ изабра аустријског каплара за свога над-доживотног господара. Ништа мање до иза-животног и никога другога до онога ко Цркву уби, поби Митрополију, искасапи сво свјештенство и монаштво. И Владику народа мог. А Ловћен нам обезглави.
То не учиње туђин него исти, народ мој. Исти народ је онај што аскојевцу пробисвјету Милу бритви оберлопову и шверцеру сам себе изнајми на 30 година у ренту, без оклијевања.
Није се могао издићи народ мој све до – Митрополита Амфилохија који мудрошћу од искона – руком га за врат ухвати и ишчупа из тамница јаловишта вјечне опозиције и зле биједе стокупљевине, најтеже куге човјека од рода мог, морално сломљеног, роба нечаснога, јефтино откупљеног. Ужас мој.
Ето то постигнуће је највиша наша завјетна Светиња коју ћемо бранити до самога краја и тако ми вјере Божје, завјета нашег Ђеда – одбранићемо!
Мој роде жигосани опет хрлиш у сусрет жигосања,опет свог. Крив си, одговоран си, да ли знаш. Не оптужуј никога, стани – зачас. Не гурај ово самртно клатно, остави га барем једном да се смири, да мирује, на средини. Стрпљење молим, стрпљењем се молим за спас из понора, племена свог.
И умјесто слуга, поста му тиранин, прогонитељ, наново зло. Е толика је незасита и слијепа похлепа за влашћу самоизабраника народа мог. Стрпљење безнадно молим, стрпљењем се скрхане вјере своје молим за спас излаз из понора и вјечитих јама безднаница, племена мог.
Ово зборим: да нико не писне зуцне, да ништа није сјутра ни купио, ни продао, стићи ће казна Божја. Помози Боже још само овај пут, моме роду, није безимен, но је то род Српски – утри му Боже пут.
IN4S