Нова „поћерница“ за Србима: Промоција незнања у борби за „одбрану тековина“

У новом србофобном иступу упозорила је да ће примарни циљ будуће владе бити „посрбљавање Црне Горе“, запријетила Србима Јевремом Брковићем и „његовим вучјацима“, а нехотице је похвалила и портал ИН4С

Александра Вуковић, танана „поетска душица“ која је „благоизвољела“ гласати за антиуставни и дискриминаторски Закон о слободи вјероисповијести, и здушно бранила своје „ковертоване“ саборце, прије избора је остала без шешира, а након избора – и без гласа. Домаћа јавност, навикнута да „сеири“ над њеним скупштинским наступима, доминантно „обојеним“ изливима страхопоштовања према диктатору и јефтином патетиком, надала се да ће ова посланица ДПС-а, временом, ипак „повратити“ – макар глас. За шешире – како јој воља.

И, нису преварена „народна надања“. Креаторка легендарних: „поћернице“, „москварења“, „србомрцварења“ и читавог низа скаредних „кованица“, уз препознатљиву гестикулацију и увјереност у изузетност онога што говори, обратила се јавности критикујући мандатара Кривокапића и „православну владу неславних перспектива“.

У новом србофобном иступу упозорила је да ће примарни циљ будуће владе бити „посрбљавање Црне Горе“, запријетила Србима Јевремом Брковићем и „његовим вучјацима“, а нехотице је похвалила и портал ИН4С.

Будући да су тек почела скупштинска засиједања, посланица Вуковић још није успјела да „протрља лампу своје маште“ и – измисли нову „ријеч“. Ипак, јасно је да ће наставити да корача утабаним шовинистичким стазама, продајући купљеним и лаковјерним србомржњу као „патриотизам“ и борбу за „грађанску“ Црне Горе.

На њену нову скупштинску „представу“ осврнуо се историчар, мр Томаш Дамјановић.

„Позиција ове посланице је јасна.

Иако то није експлицитно саопштено, ради се о покушају да се, путем оптужби за некакво посрбљавање, сачува (црногорска) етнократија, као оквир у коме особе овако танких интелектуалних способности могу бити фигуре од јавног значаја, јер им околности допуштају да сопствено незнање и нитковлук промовишу као данак борби за одбрану тековина.

Неки се процеси одвијају и на нивоу несвјесног препознавања. Систем у изградњи, попут магнета, привлачи фигуре које поспјешују његову трајност.

Наиме, економска транзиција, као еуфемизам за пљачку, не може бити довршена док год се у умове транзиционих губитника – прецизније речено, оних који су одбили да учествују у тој прљавој игри – не усади становиште према коме постоји виши разлог због ког су на дну друштвене љествице.

Није, дакле, довољно да некога прогласите неспособним – јер се такав однос, зависно од стања на терену, да промијенити – него га је, у циљу трајног онеспособљавања и, на концу, потчињавања, нужно оптеретити историјском кривицом, садржаном у наративу о издаји државе. Тек када се такво увјерење поунутрашњи, транзициона игра је готова.

Појаве попут посланице Вуковић – упадљиво неинтелигентне – имају функцију збуњивања мете, јер јој, преко мисли ‘па, ово сам и ја могао/ла да радим’ појачавају утисак кривице, јер, ето, не ради због оне, како се зваше, издаје.“, закључио је Дамјановић.