Након синоћњег интервјуа предсједника Владе Црне Горе Здравка Кривокапића, а који је дао за РТЦГ, услиједила је реакција министра вањских послова Ђорђа Радуловића.
Његово реаговање преносимо интегрално:
„У потпуности разумијем да говорити лоше о другима није нешто што је етички и што приличи мом карактеру и обрасцу понашања. Ипак, када вас неко данима и чак недјељама јавно прозива именом и презименом, унутрашњи осјећај и морал ће вам рећи да одговорите – наравно, служећи се истином.
Изражавајући жаљене због евидентне склоности премијера Кривокапића да са својим министрима комуницира путем медија, премда су све теме обрађене и разрађене на приватним састанцима небројено пута, уз жељу да избјегнем обрисе дегутантног који карактеришу медијску кампању премијера и “кључних министара” против мене, желим да укажем на поједине, пристојно речено, неправилности у његовим обраћањима.
Прва, која не коинцидира са истином, је навод да премијер Кривокапић није био упознат са службеним путовањем у САД, које смо у октобру реализовали потпредсједник Владе Абазовић и ја.
Најприје, постоје званична документа МВП упућена Влади 13. октобра, која информишу о посјети САД планираној 18-19. октобра. Дакле, шест дана раније, Кабинет, Владине комисије и премијер лично упознати су са детаљима посјете, свим планираним сусретима и боравком у САД. Уз све текстове који су уочи посјете данима објављивани на свим медијским порталима, несхватљиво је да премијер поред свега и даље тврди да није знао о посјети, нарочито ако знамо да је он лично предсједавао сједницом Владе на којој је и усвојена платформа.
На истим линијама може се говорити и о недавној (неуспјешној) посјети Скопљу – на порталу Владе платформа о посјети била је постављена неколико дана унапријед, прошла је двије Владине комисије (КПС и КЕП), а Кабинет премијера и његови лични асистенти уредно су упознати о детаљима посјете чак седмицу унапријед.
Да се заиста није било лоше намјере Премијера, Владине комисије могле су да одбију Платформу, делегација МВП не би се упутила ка Сјеверној Македонији, а домаћин би био унапријед упознат са отказивањем посјете. Ипак, сачекало се да путујемо шест сати аутомобилом, стигнемо у Скопље и да се тек након тога повуче платформа, након чега је, истог дана услиједио наш повратак назад уз извињење домаћинима. Све ово говори о лошој намјере, која ничим изазвана, постоји већ пола године.
Када је ријеч о лошим намјерама, о којима премијер Кривокапић јавно не говори, оне вуку коријене из чињенице да сам одбио поједине налоге Кабинета за које сам сматрао да би имале лоше и несагледиве посљедице по Црну Гору – попут упућивања протестних нота и демарша ЕУ и УН због тога што премијер није добио позивнице за Самите Западни Балкан/ЕУ и за Генералну скупштину УН.
Вјерујем да су интереси Црне Горе изнад личне промоције било ког појединца, стога “ бити на ратној нози” са ЕУ и УН, колико тада, толико и сада, дјеловало ми је веома лоше за нашу земљу и без преседана. Свјестан да су савјети “кључних министара”, који су се залагали за овакав дипломатски салто мортале, прегласни да би били разумски објашњени – једноставно сам одбио.
Док сам се залагао да као мала земља морамо имати јаку дипломатију, са друге стране стизали су другачији предлози. У ред оних који не би имали наивне посљедице по нашу земљу, спадају притисци премијера и “кључних министара” да се затворе амбасаде у региону и сусједним државама, јер су по њиховом суду “оне непотребне“.
Такође, неслагање око кадровских рјешења, попут реваншистичких предлога да се из црногорских амбасада сасијеку сви, од техничких секретара до амбасадора, без обзира да ли постоји нечији “гријех” или не – довело је до тога да министар у влади, макар код овог “кључног дијела” – постане персона нон грата.
Свакако, последње одбијање да стажисту у амбасади у једној важној европској земљи, без дана дипломатског искуства, поставим ни мање ни више него за амбасадора, али и мимо закона за специјалног изасланика у Русији особу која је тек завршила факултет, говори о опасности коју су премијер Кривокапић и “кључни министри” представљали за Црну Гору на међународном плану. О понашању, без преседана у дипломатији, на састанку са амбасадорима Квинте у септембру, који се догодио мимо мог знања, овом приликом нећу говорити, вјерујући да ће његови учесници, са црногорске стране, разумјети због чега.
Узимајући у обзир неутемељене оптужбе да “сам од септембра са потпредсједником Абазовићем радио на мањинској влади”, указујем на чињеницу да никада нисам припадао ешалону ‘’кључних министара” који су, очигледно, имали легитимитет да преговарају о таквим стварима, нити сам се икада срео са било којим представником неке политичке партије. Стога нисам ни могао преговарати о томе, јер таквих сусрета није ни било, што је још једна неправилност која не коинцидира са истином. О томе ко је заправо радио о мањинској влади, још од септембра, говоре ових дана господе Ђељошај и Ђека. А то није Ђорђе Радуловић.
У оптужбама премијера Кривокапића да сам радио на мањинској Влади, како тврди, говори “и чињеница да сам имао бројна путовања и контакте”. Вјерујем да се ради о непознавању суштине ствари, имајући у виду да је посао министра спољних послова да путује, да има контакте, као и да на основу усвојене Владине платформе представља интересе земље.
Сва путовања током 2021. године била су јавна, уз пратњу делегације, са јавним саопштењима, док су поједине важније посјете и сликом покриване од стране Владиних сниматеља у циљу информисања јавности. За све посјете уредно су поднешени извјештаји Кабинету премијера и њему лично, а касније их је усвајала и Влада на сједницама, о чему постоји уредна архивска евиденција. Стога, поред свих званичних платформи и извјештаја са путовања, које је на концу премијер сам прочитао и усвојио, заиста чуди његова тврдња да су током наведених посјета заступани лични, а не ставови Владе.
На крају, забрињава тенденција премијера Кривокапића да је за евидентан пад Владе крив неко други.
Број сукоба и свађа са политичким партијама, које су из дана у дан потресале Владу, као и константан лични анимозитет према људима у његовом најближем окружењу, од изборног процеса на овамо – почев од сукоба са експертским тимом у предизборној кампањи, затим армијом савјетника у Кабинету који су у року од годину мијењани као на траци, до појединачних сукоба са најближим сарадницима и министрима у различитом временском периоду – Лепосавић, Милоњић, Секуловић, Брђанин, Абазовић и на крају моја маленкост, говори да је увијек потребан дежурни кривац, неко други, ко ради против њега.
Имајући у виду да сам званично, до 04.фебруара министар у Влади у којој је премијер Здравко Кривокапић, нећу се даље оглашавати, чувајући тако своје и достојанство других. Након овог датума, као слободан грађанин, чуваћу га баш онако како други људи буду чували моје достојанство“, саопштио је Радуловић.