Пише: Саша Боричић
Ова пошаст која је свом снагом и жестином погодила цијели свијет, није мимоишла, нажалост ни нас. Треснула нас је жестоко о земљу, спустила из облака и дала нам до знања, да смо толико мали, безначајни и само привремени становници планете нам Земље.Пореметила нам живот, мисли, планове, хтјења, жеље и потчинила себи, нас – обичне смртнике.
Из дана у дан полако нас навикава, да су многе ствари у животу, за које смо мислили да су од огромног значаја, такорећи безначајне и небитне. Навикавамо се на живот без кафића, ресторана, без излазака са пријатељима, без дугорочних планова… Напротив, више се не радујемо да неког сретнемо, да се поздравимо, да нам неко дође у госте, да узвратимо посјету, да…
Просто бјежимо једни од других, бјежимо од нечег чему смо се до скоро радовали.
Живот као да је стао, а није. То нам се само чини. Једину и праву утјеху сада налазимо у својој породици, коју смо некако сви на неки начин занемарили свјесно или не.
И ово зло, које се надвило над човјечанством ће проћи, као што и живот пролази. Оживјеће опет улице, школе, шеталишта, кафићи… Вратиће се и роде. А ми, обични смртници, надам се, добро ћемо научити ову животну лекцију за сва времена!
Ауторски текст