Било је то у некој земљи сељака на брдовитом Балкану, када је у словеначким гудурама, мученичком смрћу, звјерски побијено неколико десетина хиљада Срба, не у дану, већ данима, недељама и мјесецима. Упркос својој грандиозној пјесничкој величини, ту српску трагедију у Словенији 1945.године и тај комунистички злочин тешко да би могле описати десет Десанки Максимовић. И док су Њемци свој злочин исписали куршумима, партизани су геноцидни потпис ставили маљевима, жицама,ножевима и бајонетима.
Сплетом околности, као посланик у Скупштини Црне Горе, половином маја 2011.г. , као члан парламентарне делегације Скупштине ЦГ, боравио сам недељу дана у посјети Словенији. Поред наше, ту су биле присутне и делегације земаља југоисточне Европе. Поред сусрета са словеначким колегама, имали смо и разне радионице и семинаре о законодавству и људским правима у ЕУ. Четвртог дана посјете били смо на пријему код предсједника Словеније Данила Тирка, који је обилазио све делегације у сали за пријем и са сваком посебно обавио десетоминутни куртоазни разговор. Када је завршио разговор са нама из ЦГ,смогао сам снаге да му поставим једно питање. Врло љубазно је пристао и ја сам га, признаћу помало збуњен његовом непосредношћу, упитао да ли могу посјетити неку од масовних гробница убијених војника ЈВО, међу којима су и моји ђедови, односно очеви мојих родитеља. Умјесто сувопарног одговора, словеначки председник је почео да ми прича своја стравична сазнања о тим партизанским зверствима. Рекао ми је да је тада, од средине маја до средине јуна, на територији Словеније, убијено око 150.000 људи и да су масовне гробнице распоређене по читавој територији ове државе. Много села је трајно исељено, јер се сељацима у води појављивала крв. На жалост, рекао ми је тада, није могуће наћи гробницу у којој су моји ђедови, јер ни једна није једнонационална. Поуздано зна да су једнонационални били убијени и убице, односно да су Срби убијали Србе, Хрвати Хрвате, а Словенци Словенце. Убице су биле монструозне и сурове и по томе су се посебно истицали Словенци, који су цијелу јединицу својих сународника свезали у жице и пустили их да умру од глади и жеђи. На крају разговора, господин, али заиста прави господин са манирима, Данило Тирк ми рече да ја, као слободан грађанин, у слободној држави, могу слободно да одем гдје год пожелим, али да ми он препоручује Камничку Бистрицу, као најближу масовну гробницу и да се обратим његовом уреду да ми да возача, који ће ме одвести и вратити са одредишта. Овај разговор је изазвао чудне реакције у нашој делегацији. Готово сви на помен четника се удаљише од мене као да сам шугав,поред мене оста само колега Дамњановић. Међу присутнима су били и амбасадор Црне Горе у Словенији Вујовић и конзул Војислав Ковач, чија су лица показивала да им је било непријатно слушати овај мој и председников разговор. Ту непријатну тишину је прекинуо конзул Ковач, који ме је замолио да се не обраћам председничком уреду, већ да ће ми он дати својега возача, који ће ме одвести у Камничку Бистрицу и вратити ме назад. Рече ми да ће замолити свештеника наше Цркве да пође са мном и одржи опело на мјесту масовног погубљења. Пошто је то била комплетно дипломатска постава ДПС –а, поставио сам потпитање на коју цркву мисли уважени конзул. Добих одговор да наравно мисли на СПЦ и на пароха љубљанског, оца Перана Бошковића. Договорисмо да то буде претпоследњег дана наше посете, тачно у подне.
Под утиском језиве приче словеначког председника, замишљао сам слике ужаса у којима је скончало најмање 15.000 Срба из Црне Горе, међу којима су и моји ђедови Новица Живковић и Мијајло Бракочевић. Свануо је и тај петак, тачно по договору, колима конзула Ковача смо се довезли пред Цркву светих Ћирила и Методија у Љубљани, гдје нас је дочекао отац Перан Бошковић. Узео сам свијеће и све што је потребно за парастос, а наш свештеник ме је замолио да идемо његовим колима, да неко из ЦГ не замјери ,,добром и богоугодном господину Ковачу“. Пристадох, кренусмо само нас двојица и после сат ипо вожње стигосмо на то мјесто страве и ужаса. Ту нема никаквог дрвећа, само огромна површина под коровом, из које, на средини, вири крст на којем пише УБИЈЕНИ ВОЈНИЦИ КРАЉЕВЕ ВОЈСКЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ. Парох Бошковић одржа опело над овом костурницом ужаса и спомену моје ђедове Новицу и Мијајла, рођаке Богдана и Богосава, кума Миличка Шарића и све несрећнике из Шекулара, које су мучки и на правди Бога убили партизански и Титови злотвори.
Али, заклела се земља рају … ?Три године после тога сазнадох да познати црногорски новинар и публициста Драган Радевић има промоцију књиге ,,Братоубилачки рат у Црној Гори “, који је успио да се ,,докопа“ тајних докумената УДБЕ и спискова убијених Срба из Црне Горе, који су сачинили дв Титови злотвори, генерали Вукановић, Лекић, Бурић и Драговић. Одем на промоцију, узмем књигу и у њој нађем име мога ђеда Новице Живковића, који је 16.маја 1945.године, са својим рођацима Лабудом, Лазаром и Светозаром Лабудовићем и комшијама Војином и Вујадином Ивановићем, зверски скончао баш на мјесту гдје сам био са свештеником Бошковићем.
Боже, да ли да те кудим или да те хвалим ? Па ја сам био на том стратишту, био сам на ђедовом гробу,гледао ту језиву закоровљену површину. Нека Божија рука ме је вукла ка том мјесту језе и страхоте. Вукле су ме сузе мојих Шекуларки, удовица и сестара убијених и ријечи које и после толико година одзвањају у мојим ушима : ,,Да ми би да му нађем гроб, ка да би жив дошао“. Бог је једини сведок мог ,,сусрета“ са мојим ђедовима Новицом и Мијајлом, као и са свим шекуларским великомученицима. Само он зна раздаљину између мог чежњивог погледа сузних очију и њихових, шибљем прекривених, костију. Зато, у горе истакнутој Хамлетовској дилеми да ли да Њега кудим или хвалим, учинићу оно што и сваки Хришћанин, Православац и верујући Србин, а то је да хвалим Бога за ту посету Словенији. Хвалим Бога што је моје кораке усмерио баш тамо. Размере комунистичког злочина у Словенији су такве (а потврдио их је и предсједник Тирк) да је огромна вероватноћа да ћете сваким силаском са стаза и путељака згазити кости ове многострадалне безгробне војске. Најболније од свега је чињеница да ни жртве ни њихови потомци нису дочекали да се обелодане комплетна документа о овом језивом злочину. Џелат Тито и његови егзекутори се славе, имају споменике, улице,тргове, културне институције… Титу споменик у центру Подгорице, Новици и његовој прекланој браћи заједнички самртни ропац у беспућима Караванки. Од земаљске правде ни трага ни гласа, остаје нам да вјерујемо у Божанску правду, да ће она, кад тад, стићи све оне који су у црно завили и трајно осакатили српски народ Црне Горе. Ништа бољу судбину не могу очекивати ни учучад комунизма, односно они који су скривали злочине попут масакра у Словенији и који данас, по истој матрици (додуше без убијања), врше систематско уништење свега што има предзнак српски у Црној Гори. Мир расутим костима незнаних јунака и знаних мученика из Словеније, слава нашим непрежаљеним, а прекланим очевима и ђедовима !
П.С. Кад год упалим свијеће за покој душе мојих ђедова, упалим и за здравље добрих људи Данила Тирка, Војислава Ковача и Перана Бошковића. Хвала је ријеч са премало слова за оно што су учинили за мене и моју исконску потребу да сазнам гдје почивају кости мојих ђедова и осталих несрећника из Шекулара и цијеле Црне Горе.
Радојица Живковић, професор математике и бивши посланик у Скупштини ЦГ из Берана.