Не смијемо, да заборавим о како смо до институционалног понора стигли, нагласио је предсједник
Предсједник Црне Горе Мило Ђукановић казао је да на Годишњој конференцији да је „Дан независности који смо прославили истовремено и четврта годишњица од његовог ступања на предсједничку дужност“. Предсједник се осврнуо и на дешавања везана за рат у Украјини и поручио: Оно што данас не осудиш у Украјини, надај се томе сјутра у Црној Гори“.
– Навршило се 16 година од обнове независности Црне Горе. Све што смо ближи пунољетству смисленије је питати се колико смо као држава и друштво постали зрелији. Иза нас је међународно признање које је резултирало чланством у ОЕБС, Уједињеним нацијама, Савјету Европе, НАТО, као и другим свјетским политичким и финансијским организацијама и институцијама, и регионалним иницијативама. Иза нас је напоран рад на свеобухватним реформама који нас је довео до лидерства у преговарачком процесу за чланство у ЕУ – поручио је предсједник.
Дан независности који смо прославили истовремено је и четврта годишњица од мог ступања на предсједничку дужност. Ово је редовна прес конференција тим поводом.
Такође, и сустизање европског квалитета живота – са трећине на половину тог зацртаног циља, мјерено животним стандардом грађанина Црне Горе у односу на стандард грађана ЕУ. Али и опомена из 2009, 2012. и посебно 2020. како финансијска и економска криза, или пандемија, могу угрозити и економије много развијенијих земаља од Црне Горе и балканских држава у тек започетом развоју.
Непрестано се боримо да очувамо грађанско, мултиетничко друштво које смо наслиједили и значајно учвршћивали и у годинама распада југословенске заједнице и крвавих националних и вјерских сукоба, и након тога.
Као и статус поузданог сусједа и поштованог савезника и партнера у Европи и глобално, који смо изградили. Нажалост, и опомена на ту тему била је још више упозоравајућа. Такође глобална, као посљедица помахниталог политичког популизма. У форми конфронтације мултиетничке демократије и национализма, антисемитизма, расизма и других друштвених нуспојава. У балканским условима традиционално са додатком идеја о промјени граница и освајању територија.
Обнављајући државност одредили смо и јасан циљ – европски систем вриједности и чланство у ЕУ и НАТО. Но, у посљедње двије године тај циљ је био угрожен и суштински доведен у питање.
Након избора 2020. године и мирне, демократске транзиције власти много тога је у овој земљи, не случајно, него сасвим плански – заустављено и блокирано. Јер је резултат парламентарних избора у круговима националиста и у Црној Гори и изван ње виђен као нова шанса за великодржавне идеје и пројекте. Виђен је и као нова шанса за руску деструкцију Европе и Запада, за шта је Балкан увијек погодно тле.
Упркос свим тим изазовима и антицрногорском дјеловању дијела побједничке већине која је формирала Владу 2020. – Црна Гора је остала на европском и евроатлантском курсу. То је потврда промишљености и стамености стратешког опредјељења и највећи успјех савремене Црне Горе.
Зато је данас најважније питање јесмо ли ми након овог искуства мање склони да на изборима шансу пружимо некомпетентности и неодговорности према виталним националним интересима Црне Горе, јесмо ли отпорнији на реваншизам – најчешће према претходној власти, а у суштини према Држави. Такође и на малигне утицаје из иностранства, ближег или даљег, свеједно. Да ли смо спремни да са више интегритета и самопоуздања сагледамо и слиједимо своје националне интересе. Да са више сопствене мудрости управљамо својом земљом. Морали би бити. Јер, ми боље знамо наше проблеме и наше потребе од онога што је садржано у универзалним формулама демократије које не познају и не респектују социокултурне и политичке специфичности нашег друштва.
Да ли данас боље препознајемо обавезу да и власт и опозиција требају бити државно одговорни? Је ли макар имало јасније да није подразумијевајући модел опозиционог дјеловања обавезно противљење свакој одлуци власти. Укључујући и оне које доносе развој друштва, што би требала бити идеја сваке одговорне политичке партије и појединца. Јесмо ли схватили да се национални интереси могу одбранити и из опозиције? Чак и тада када је Влада немарна према њима.
Да ли је наш укупни државни систем спреман да утврди одговорност за све лоше и незаконите учинке, и да ли је наше друштво кадро да не навија, него да реално сагледава резултате, намјере и мотиве политичких актера за сваку од 16 година наше независности. Да истим критеријумима и аршинима, који се тичу бољитка државе и друштва, мјеримо учинке сваке извршне, судске и законодавне власти у посљедњих 16 година, као и годинама које долазе?
Волио бих да могу да кажем – да.
Па ипак, чини ми се да је тачније рећи да свједочимо процесу политичког и општег друштвеног зријевања. Одговорност за успјех тог процеса на свакоме је од нас појединачно. На кључним актерима политичких збивања, наравно, и значајно више. На властима, логично највише.
Дијалог којим смо дошли до мањинске владе – која није најбоље, али је практично једино реално могуће рјешење у покушају да Црну Гору повучемо са ивице амбиса – показује да потенцијал постоји. И то охрабрује.
Не смијемо, међутим, да заборављамо како смо до ивице државног, институционалног, еконономског па и општедруштвеног понора стигли.
Да бисмо заиста ишли напријед морамо имати јасне одговоре о томе како и зашто је земља уведена у агонију некомпетентног и немарног управљања њеним ресурсима и политикама, изложена политичким поступањима која би се најтачније могла описати као искомплексирани реваншизам и враћање дугова центрима изван Црне Горе и на њену штету. Како и зашто су економија и култура, здравство и образовање сада угрожени због подршке политичкој езотерији и хазардерству.
По успјешности трагања за свим овим одговорима, и способности да грешке не поновимо утврдићемо и мјеру нашег зријевања као државе и друштва.
Но, да се вратим на потребу за дијалогом, као јединим начином да нормализујемо нашу реалност. Не с циљем да дођемо до унисоног става. Тек то нам не треба. Него да би конструктивно, толерантно и у корист државних интереса разговарали о својим разликама. У погледу на будућност, не нужно о интерпретацијама прошлости.
Насушно је важно да сваки од актера тог дијалога буде кадар да артикулише и аргументује своје, а спреман да заиста чује и размотри ставове свих других.
Морамо притом бити свјесни и опасности од популизма у који се олако склизне, који обично тражи пречице и нуди лажна инстант рјешења.
Политички актери који желе да стварно допринесу Црној Гори не смију ништа од свега тога себи да дозволе.
Стрпљив, мудар, добронамјеран дијалог лишен сваке демагогије и предрасуда је оно што нам је потребно и на шта данас, са овога мјеста, позивам све грађане и све актере политичког – и много шире – јавног живота Црне Горе. Опет, не због помирења, како га замишљају поједини претенциозни и површни политички актери. Јер, могуће помирење те врсте остварено је послије 2. свјетског рата. Позиви на поновно мирење на ту тему носе прикривену идеју преиспитивања и историјске ревизије. А то је немогуће. Мирење или хармонизација друштва данас може бити само на европским вриједностима. За то ће нам требати још времена. И еманципације у њему. Да сви освијестимо макар да је право на слободу нашу и сваког другог народа, највећа вриједност. Ако у Црној Гори још увијек сви не морамо разумјети важност владавине права и предност тржишне економије, вриједност слободе за коју су наши преци кроз историју толико гинули – морамо. Морамо знати да није мудрост бити неутралан кад се бира између украјинске одбране слободе и независности, и руске агресије. Не, то је кукавичлук и најгори неморал. Уз то и глупост. Јер оно што не желиш данас да осудиш и санкционишеш у Украјини, надај му се сјутра у својој кући. Тако и у Црној Гори – или бранимо њено право на постојање, или свјесно или несвјесно подржавамо њено поновно потирање.
Паралелно с тим дијалогом, којег мора бити, мораће све ефикасније да функционише и законодавна и судска и извршна власт. Институције државе. Које, свака појединачно – власти и институције – треба да допринесу повратку повјерења у друштво. У правду. У заштиту права сваког грађанина.
То је изазован и тежак задатак и у много једноставнијим временима него што је данашње. На носиоцима свих грана власти и представницима свих институција је додатна одговорност да својим непристрасним и посвећеним радом помогну остварењу тог циља.
То ће моћи само ако примијене знања која су стекли и покажу интегритет који се подразумијева. Ако се тим квалитетом одупру популизму и заглушујућој, осветничкој буци која се не стишава већ дуго у Црној Гори. Ако се одлучније него до сада одупру притисцима јавности које креирају паралелни, параполитички центри моћи у нашем друштву. Не буду ли то умјели и хтјели, не само појединци већ читаво друштво, биће жртва такве атмосфере, која је запаљена много година уназад, не случајно и не стихијски.
То је исти онај запаљиви коктел због којег гори Украјина. И нијесу само Украјина и Црна Гора мете – списак је много шири, а сценарио постаје све очигледнији. Своди се на то да самопрокламоване жртве, на валу популизма покрећу осветничке цунамије који треба да дестабилизују или збришу читава друштва.
Трагична инвазија на Украјину учинила је да тај рукопис сада постане читљив Европи и цијелом свијету. Да су се разумјела упозорења која су долазила од нас, можда не би било трагичног украјинског искуства. Не буде ли се сада одлучно и мудро поступало, ужас којем свједочимо неће остати унутар граница Украјине.
Недавна порука Г7 је охрабрујућа. Позивам и подстичем наше еуроатлантске партнере да осмисле цјелисходне одговоре на изазове који су нам заједнички. Да у томе буду разборити, далековиди и храбри, и да повлаче правовремене потезе. Јер свијет је у опасности у каквој није био од Другог свјетског рата.
Даме и господо,
Од прошлог до овог 21. маја Црна Гора је направила неколико важних корака.
Они су тим значајнији јер су направљени у времену геополитичких преслагања на глобалном плану, укључујући и ратни сукоб на тлу највеће европске државе. И наш регион је у доброј мјери дестабилизован. Отворена питања уводе наша друштва у нову фазу компликованих балканских односа, што додатно подиже тензије. Западни Балкан није у највећој опасности од преливања ратне опасности из Украјине. Посебно након херојске одбране украјинског народа. У опасности је од посљедица тог истог малигног утицаја који је Москва, подржана на самом Балкану, водила од 2015. године и покушаја државног удара годину касније у Црној Гори. У нашем региону доминантно хибридно, а у Украјини класично и брутално. Ослонац тим агресорским идејама су као и у Европи најретроградније политике какав је великодржавни национализам. Посљедицама таквог препуштања нашег региона утицају антиевропских геополитичких интереса на Балкану бавићемо се и када се рат у Украјини заврши.
У таквим околностима у Црној Гори смијењена је влада која је из темеља дестабилизовала државу и друштво, која нас је натјерала да се умјесто развојем и интеграцијама бавимо одбраном виталних државних интереса. Нјено штеточинско дјеловање, које је кулминирало 4. и 5. септембра прошле године, формално је окончано демократским путем у Парламенту, али је она суштински пала на Цетињу. Сада треба да добијемо пуну истину о улози свих актера у тим догађајима, што је примарна обавеза нове владе.
Мањинска влада – тренутно једино реално могућа и орочена – треба да повуче прве потезе у стварању услова за опоравак Црне Горе.
Нјени основни задаци су да деблокира преговарачки процес, да створи услове за развој бизниса, повратак отјераних и привлачење нових инвеститора, као и да допринесе припреми избора који ће услиједити, у складу с препорукама ОЕБС/ОДИХР. Ја јој у томе желим успјешан рад на основама договореним током политичког дијалога, на добро Црне Горе и свих наших грађана. Надам се да ће својим радом створити услове да будућа политичка влада у потпуности стабилизује прилике и снажно поведе земљу напријед. То ће у доброј мјери зависити и од повратка повјерења и бољег разумијевања у друштву. Свјесност о значају актуелних процеса у Црној Гори показало је више политичких актера него ранијих година, што посебно радује.
Најтежи изазов ове и будућих влада остаје темпо економског развоја. Средњорочно посматрано главни задатак је остварење инклузивног и одрживог економског раста, за што је услов виши ниво политичке стабилности и бескомпромисна одлучност да се спроведе фискална консолидација и реализују структурне реформе. Кредибилна и одржива фискална политика пресудно је важна за макроекономску стабилизацију Црне Горе, што у комбинацији са структурним реформама треба да допринесе динамичном економском расту, унапређењу конкурентног и предвидивог инвестиционог амбијента, повећању запослености и вишем животном стандарду грађана.
Висока јавна потрошња која у Црној Гори у последњих 10 година износи просјечно око 46% БДП, а у оквиру које је растући ниво непродуктивне потрошње, најчешће због економски нерезонског, политикантског повећања броја запослених у јавном сектору, као и због економски неутемељеног раста трошка плата и социјалних давања, генерише дугорочни фискални дефицит и раст јавног дуга државе. Додатан, и како са ове временске дистанце изгледа, неодржив терет фискалној стабилности донио је програм и “Европа сад“ с краја мандата претходне Владе због очекиваног смањења јавних прихода у односу на БДП на средњи рок.
Пројекције ММФ су да би из свих ових разлога, дефицит јавне потрошње у 2022. години могао ићи до 6,1% а у следећој до 5,6% БДП. Последично то упућује да ће нам за извршење буџета (прије свега отплату дуга и покриће дефицита) требати ново задужење од око 300 мил. еура у овој и 550 мил. еура у 2023. години. А могућности задужења ће бити веома отежане. Не само због безбједносне кризе у Европи. Након вишегодишње политике квантитативног попуштања и ниских каматних стопа, кључне централне банке укључујући и ЕЦБ услед инфлаторног притиска успоравају монетарне стимулансе. То се рефлектује на повећање каматних стопа и слабију доступност капитала. Последице ће прије осјетити економије са нижим кредитним рејтингом попут наше, јер инвеститори неће бити спремни да инвестирају на тим тржиштима. То ће у повољнијем сценарију значити скупље услове задуживања, а у неповољнијем немогућност задуживања. Консеквентно то ће нас све више приближавати ММФ. Зато ће већ у мандату ове Владе бити нужан пакет хитних мјера које ће обухватити темељито, економски поштено преиспитивање дефинисане буџетске непродуктивне потрошње, као и дефинисање Агенде реформи државних предузећа са јасном интенцијом раздвајања власничке и управљачке функције у њима.
Уз хитну рационализацију запослености у јавном сектору и отварања питања кривично правне одговорности свих који су због партијско – политичких или личних интереса урушили ове стубове стабилности државе.
Такодје, у оквиру тих мјера биће неопходно преиспитати оправданост најновијих захвата у пореском систему који су поништили важне компаративне предности инвестиционог амбијента Црне Горе на бази којих је наша земља дуго година обезбједјивала високо учешће страних инвестиција у БДП и њиме генерисала динамичан економски раст.
Биће нужно и ефикасно искористити сваки потенцијални приход буџета, попут програма економског држављанства, као и направити дјелимично преусмјеравање средстава капиталног у текући буџет.
Паралелно са имплементацијом хитних мјера Влада ће морати почети припрему кредибилне средњорочне фискалне стратегије, са јасним мјерама фискалне консолидације праћене структурним реформама.
Ово је вријеме, када двогодишња пандемија коначно слаби, и у којем се буди нова нада. Она нам је заиста потребна свима.
Не треба, ипак, имати нереално очекивање да ће окопнити малигни утицаји који на наш државни и друштвени живот утичу већ дуго. Ми на њих морамо, коначно и већински, почети да гледамо као на изазов с којим ћемо се борити и изборити. Због данашњих и генерација које долазе.
Морамо бити упорни и досљедни баш као грађани Цетиња који не посустају у свакодневном пружању подршке народу Украјине у његовој херојској борби за слободу. Као што и приличи граду хероју који дуже од 80 година постојано држи лучу антифашизма коју смо први уздигли у поробљеној Европи.
Да је вјечна Црна Гора! – закључио је своје обраћање предсједник Ђукановић.
Извор: Дан