Приредила: Драгана Богавац
Франческо Петрарка
Блажен био дан, мјесец и доба
година, и мјесто, и предео, и вријеме
кад су моје усне задрхтале нијеме,
а њене ме очи свезале ко роба.
И блажена нек је прва моја патња,
с којом ме бјеше љубав измучила,
и лук и стријела што ме оборила,
и ране што срцу мом посташе пратња.
И блажени нек су крици жудње веље,
с којима сам звао драге име чисто,
те обилне сузе, уздаси и жеље.
Ко и бијели папир на којему сада
стјечем себи славу: и мисо ми, исто,
што је само њена, што њој само спада.
Ово је љубав коју не прате разговори, сусрети, додири. Она је саткана од мисли, снова, усхићења, чежњи, заноса, немира, неспокојства, уздаха, туге, бола – то је чиста, неостварена, платонска љубав.
Лјубав је потпуно обузела пјесникова осјећања и мисао, па је обузела и његову поезију – љубав се кроз песму оплемењује и овјековјечује.
Франческо Петрарка
Франческо Петрарка рођен је 20. јула 1304. године. Отац Пиетро радио је као нотар, а само две године пре рођења сина Франческа протеран је из Фиренце. Цела породица је кратко време живела у Пизи, а када је Франческо имао само девет година, преселили су се у Карпентрас.
Године 1316. уписао је студије за адвоката у Монтпељеру, а само четири године после придружио се свом брату са којим је наставио да студира у Болоњи. Године 1326. враћа се у Авињон и постаје веома популаран у друштву цењених и богатих становника.
Франческо је остао познат као италијански ренесансни песник. Путовао је Француском, Немачком и Италијом. Младост проводи у Авињону где се заљубио у Лауру и остао јој одан иако му никад није узвратила љубав. Након њене смрти, одлази из Француске у Италију где је живео све до 1374. године када је умро.
Својим стилом писања „Канцонијера“, који је био резултат те неузвраћене љубави, Петрарка је утицао на љубавно песништво у Европи (петраркизам). Нјегова најпознатија дела су: „Африка“, „О славним људима“, „Секретум“.