Пише: Горан Даниловић
Разумио сам да је Ђукановић посјетио Васељенског патријарха у Фанару у двострукој улози; као (нажалост) Предсједник Црне Горе и као слављеник, чијег ће унука потом крстити у Цариградској Патријаршији. Па, нека је са срећом и на дуг живот дјечаку.
Неће му бити тешко да буде бољи Хришћанин од ђеда. Уосталом, „наш предсједник“ по властитом исказу је атеиста. И то је, међутим, његова лична ствар у коју не бих залазио да се истовремено не ради о јавном лагању на ту тему. А када Предсједник лаже око тако крупне ствари, е то је већ јавна и наша ствар.
Наиме, на немонтираном снимку, који објављујем, види се да уз доста муке и несналажења пали (али и љуби) свијећу.
Палити свијећу у Православној Цркви, којој год признатој и познатој, није исто што и приждити гуму на Белведеру. Наиме, упалити свијећу, суштинска је символика хришћанаста; то је освјетљење живота оном вјечном свјетлошћу, свјетлошћу која ће наџивјети таму, која ће побиједити смрт. То је уношење смисла у бесмислену „јудол плачевну“, то је Христова ватра спасења свијета и вијека, вјечни пламен у вјечној помрачини, неуништива душа и васкршњи огањ.
Ђукановић који је извргавао руглу причест из једног путира и једном кашиком, који се ругао људима који цјеливају свештеничку десницу ради благослова, за личне политичке потребе цјелива свијећу намијењену живима – мртвима се вјероватно одужио?
Колико далеко је спреман да иде када је у питању лични интерес и додворништво говори и то да је све то урадио као екскомуницирани из Цркве – нека буде на добро, па како год.
Страшно је, међутим, то јавно лагање без посљедица, то лицемјерно пристајање уз Хришћанство на размјерак, то представљање себе у потребном свијетлу гдје год.
И тако, док су његови најбољи преци и наши Свети Петровићи, након насилног укидања Пећке Патријаршије, и то окупаторском руком, били спремни да прођу „пола свијета“ не би ли се рукоположили тамо гдје наша вјера није окруњена и угашена, Ђукановић прилаже цјелив на свијећу која је за њега исто што и штерика, исто што и чибук пун малоазијских травуљина.
Тај нагли „хришћански нагон“ у једној помјесној и сестринској Цркви, то „освећење“ породило би наду у срцу свакога од нас да не знамо и да нисмо јуче искусили какво је то лицемјерество и колико је опасно по животе и мирове.
Остављам на крају њему и његовим присталицама да измјере моралност чина! Своје најближе треба, дакле, крштавати у канонски признатим Црквама, а оне који изгинуше за тзв. ЦПЦ, препустити својој залуталости и белведерсој обичајности. Што би рекао Мираш; „Безбожници уразумите грешнике“!