Јасно је да се, у позадини актуелне афере о одливу информација, налази страх од откривања злочина и непочинстава из времена од прије 30. августа 2020. године
У јеку кампање која се води против актуелног в.д. директора Агенције за националну безбједност (АНБ) Дејана Вукшића и мноштву критика на рачун новог руководства тајне службе због пропуста у процедурама располагања заштићеним информацијама, издваја се оцјена посланика Демократске партије социјалиста (ДПС) и бивсег премијера Душка Марковића о томе како Влада на челу са Здравком Кривокапићем штети обавјештајној служби и угледу државе.
Марковић тврди да садашња Влада има погрешан однос који наноси штету Служби и њеном кредибилитету, штети запосленима и грубо потире професионалне стандарде.
Марковић је дугогодишњи директор АНБ и координатор служби безбједности, премијер и уједно предсједник Вијећа за националну безбједност Црне Горе у једном мандату.
Његова оцјена не би изазивала пажњу да све што се дешава у сектору безбједности није последица неријешених питања из времена када је он био одговоран за вођење унутрашње, спољне и безбедносне политике Црне Горе. Умјесто што дијели лекције новој парламентарној већини, испољава бригу за стање у АНБ и држи лекције Влади премијера Здравка Кривокапића, могао би, макар, да се присјети времена када је био на челу Службе и по могућности објективно сагледа утицај тог наслеђа на проблеме са којим се сада суочава Дејан Вукшић као челни човјек те државне институције.
Марковић никада није прихватао одговорност за стање у АНБ и небројано пута је до сада показао да проблеме не види у себи и свом поступању, већ искључиво у неком другом, по правилу у неком ко долази из реда његових политичких неистомишљеника. При рјешавању проблема који су га могли компромитовати, показивао је склоност да, манипулацијама и конструкцијама, користећи ресурсе Службе, одговорност свали на оне који немају никаквих додирних тачака са истим, представљајући то најчешће као намјеру да се њему и држави Црној Гори нанесе штета, при чему, очигледно, себе доживљава важним и незамењивим, што заправо он уопште и није.
Чудно је да критике долазе од човјека за вријеме чијег руковођења, од једне професионалне службе каква је била Служба државне безбједности (сада АНБ), створена једна, по свему судећи, криминализована организација, један отуђени центар моћи који је искључиво служио интересима утицајних појединаца и групе људи у врху власти што је 30 година владала Црном Гором.
Задржавајући идеолошку матрицу једнопартијског система још од времена завршетка Другог свјетског рата, уз коришћење савремених техничко – технолошких достигнућа у раду и велике материјално – финансијске помоћи државе, промовисан је и до савршенства развијен начин размишљања установљен још 1948. године при чему схватање – „да је Служби све дозвољено“, представља врховно начело у њеном раду.
Таквој Служби ништа није било страно и она је временом постала препознатљива по улози у разним проблематичним дешавањима, везама за организованим криминалом, злоупотребама у политичке сврхе, покровитељством над такозваним „пословима од државног интереса“ од којих су се, по свој прилици, финансирале чак и поједине фракције међународних терористичких организација.
Деценијама су поједини припадници АНБ, истина незванично, довођени у везу са убиствима и другим тешким кривичним дјелима, а неке организацијске цјелине Службе, попут оних, за „посебне намјене“ постајали најмрачнији дјелови система безбједности из којих је долазило зло које и данас оптерећује црногорско друштво.
Није изненађење што се Душко Марковић прикључио актуелној кампању против Дејана Вукшића, наводно забринут за кредибилитет Службе и заштиту повјерљивих информација обавјештајних служби НАТО држава. И наравно, то не чини сам, већ, по свој прилици, преко појединих чланова Одбора за одбрану и безбједност Скупштине Црне Горе и службеника унутар система АНБ који су се, очито удруженим снагама, побринули да се ово деси и на крају испадну криви Дејан Вукшић и премијер Здравко Кривокапић.
Нико не треба да се љути на чланове Одбора, посебно једног који је најактивнији у тражењу Вукшићеве оставке, јер да није било њих и медија блиских Душку Марковићу и његовој интересној групи не бисмо ни знали да су поверљиве информације, не само стигле до Москве, како тврди лист Побједа, већ не би ни знали да је уопште дошло до грешке новог руководства АНБ и отицања тајних података.
Није Душко Марковић са бившим министрима и блиским сарадницима, а сада члановима Одбора за одбрану и безбједност, забринут за идентитет агената ЦИА (према тврдњи Побједе) већ су сви они, сасвим сигурно, забринути да не дође до „цурења“ информација о идентитету припадника АНБ (раније СДБ) који се доводе у везу са тешким кривичним дјелима, злочинима, организованим криминалом и корупцијом да, на примјер, не дође до јавности сазнање о томе ко су све били припадници АНБ, поготово они за „посебне намјене“, да ли је, евентуално, неко од убица Душка Јовановића, Горана Жугића, Павла Булатовића, Дарка Распоповића, Зорана Ђинђића, Славољуба Шћекића и многих других, имао службену легитимацију или логистику Службе, какве су тајне операције извођене по земљама региона, каква је улога тадасњег руководства АНБ и Марковића у томе, како се све покривало манипулацијама, лажима и подвалама и много тога још.
Јасно је да се, у позадини актуелне афере о одливу информација, налази страх од откривања злочина и непочинстава из времена од прије 30. августа 2020. године. Да су поједини посланици искрено бринули о НАТО службама, класификовани подаци би сасвим сигурно остали у „глувој соби“ Скупштине Црне Горе и не би, како тврде њихови медији, преко српске БИА, завршили у Москви.
Што се тиче Душка Марковића, не можемо а да не примијетимо, да он и даље упорно избјегава одговор на питање које се само по себи намеће, а то је – Шта се дешава са пуковником Радованом Алексићем, држављанином Републике Србије, коме је, сада је то сасвим јасно, подметнуто кривично дело – убиство у покушају на штету Предрага Шуковића, начелника Одсјека за борбу против организованог криминала и корупције са којим је управо Марковић био у сукобу.
Марковић би најбоље могао објаснити зашто су службе безбједности којима је он лично руководио, заједно са тужиоцима Весном Јовићевић и Жељком Томковићем, покушале приписати тешко кривично дјело недужном човјеку и већ пет година на томе истрајавају само да би се заштитили стварни налогодавци, организатори и извршиоци покушаја Шуковићевог убиства. Марковић је у вријеме покретања поступка против Алексића био координатор служби безбједности и као тадашњи потпредсједник Владе Црне Горе сноси посебну одговорност за овај случај.
Извјесно је да су Управа полиције, АНБ и Више државно тужилаштво у Подгорици којим руководи Весна Јовићевић плански и смишљено направили конструкцију да се Алексићу подметне цио случај иако је свима у државном врху Црне Горе, али и државном врху Србије познато да се дана 11. јула 2016. године када је у Подгорици извршен напад на Предрага Шуковића он налазио у Београду што је неспорна чињеница.
Посебно би било интересантно чути ко је то из Црне Горе на територији Србије пратио пуковника Алексића и још неке црногорске држављане и ко је и по чијем налогу покушао уништити доказе да се Алексић у вријеме напада на Шуковића налазио у Београду и да ли је Марковићу од свега тога нешто познато.
Душко Марковић дугује истражним органима информацију о томе ко је пуцао на Шуковића пошто је јавно саопштио да му је то познато што је важно јер је Шуковић својевремено истраживао напад на новинарку Вијести Оливеру Лакић и илегалну производњу и промет цигарета, а то су случајеви који се доводе у везу са Марковићем и његовом групом која је у јавности позната као Мојковачки клан.
И коначно – зашто су се службе безбједбости којима је он руководио на овај начин покушале обрачунати са Радованом Алексићем?
IN4S