Поред професороског рада, у опусу Ђорђа Вида Томашевића, значајно мјесто заузимају преводи дјела српских философа на енглески језик, као и његовог животно философско дјело, монументална поема „Миленијада“, објављена неколико година прије ауторове смрти. Професор Томашевић је преминуо 2009. године у Сан Франциску
Ђорђе Вид Томашевић (George Vid Tomashevich) био је један од наших најзначајнијих интелектуалаца у дијаспори, професор, преводилац, полиглота, пјесник, човјек изузетне ерудиције, хуманиста, педагог.
Његова дуготрајна универзитетска каријера почиње педесетих година прошлог вијека на Универзитету у Чикагу. Од тада је на више америчких универзитета (Беркли, Калифорнија, Вашингтон, Бафало) предавао физичку антропологију, хуману палеонтологију, теорије еволуције, социјалну и културну антропологију, компаративну и структуралну лингвистику, психолошку и психијатријску антропологију, као и компаративну религију, мит и магију, историју социјалне мисли, филозофску антропологију, социологију и друге сродне предмете.
Аутор је и коаутор више универзитетских уџбеника. Објавио је велики број чланака, есеја и критика у америчким, аустралијским, канадским, италијанским, југословенским и српским новинама и часописима. Каријеру је завршио на Универзитету у Бафалу 1995, који му је због његових заслуга додијелио почасно звање Емеритуса. Одјељење за антропологију државног колеџа у Бафалу установило је чак и награду Collins/Tomashevich која носи назив по именима њихових двоје најзаслужнијих професора — Џун Колинс, првој шефици катедре за антропологију, и Ђорђу Виду Томашевићу који је био други по реду професор антропологије на овој катедри. Поред професороског рада, у опусу Ђорђа Вида Томашевића, значајно мјесто заузимају преводи дјела српских философа на енглески језик, као и његовог животно философско дјело, монументална поема „Миленијада“, објављена неколико година прије ауторове смрти. Професор Томашевић је преминуо 2009. године у Сан Франциску.
О историјским и идентитетским приликама у Црној Гори је писао више пута, а ми вам овдје доносимо пар цртица из његове чувене полемике „Црногорци и остали Срби“:
„У односу Србије и Црне Горе разлике су само у државности. Реч је о два историјска исходишта подједнако српске државности, а не и два етнолингвистички, верски и културно различита народа. Стара Римска Диоклеа, од седмог века словенска Дукља, од једанаестог српска Зета, а од петнаестог, још српскија, Црна Гора јесте српска држава уз море, као што је Рашка српска држава у унутрашњости. Обе су и претходнице и наследнице немањићког краљевства и царства, светосавског православља, исте епске традиције и заједничке борбе за ослобођење и уједињење. Сви Црногорци и остали Срби говоре српски, пишу ћирилицом, славе славу и сматрају својим све јунаке и великане из свих српских земаља. Једно од првих одликовања Николе Тесле, дошло је од кнеза, каснијег краља, Николе.
Однос између Србије и Црне Горе подсећа на односе некада суревњивих краљевина немачког царства. Па ипак, нико паметан не cпекулише о пруској, виртембершкој или баварској народности, него су све то Немци, као што су људи из Пијемонта, Тоскане или Напуљске Кампање подједнако Италијани, и поред знатних регионалних разлика.
Већина житеља Београдског пашалука уочи Првог и Другог устанка била је пореклом из црногорско-херцеговачких кршева, укључујући и обе србијанске династије — Карађорђевиће из Васојевића и Обреновиће из Братоножића. Кажем србијанске, јер су ове две и она на Цетињу, Петровића – Његоша, биле истовремено и подједнако српске, тј. и србијанске и црногорске.
Погрешна дихотомија Срби (уместо Србијанци) и Црногорци је перфидно и злонамерно смишљена, јер је имплиците и пре сваке дискусије, намерно раздвајачка. Ако нећете да поверујете мени, прочитајте шта о томе мисле остали научници, етнолог Јован Ердељановић и антропогеограф Јован Цвијић зову Црногорце зетским, односно динарским Србима. Угледни хрватски историчар Фердо Шишић види у старим Дукљанима Србе, а Иван Божић сматра зетско становништво етнички српским. Такво је научно мишљење и америчких стручњака српског порекла — професора Воје Вучинића, Михајла Петровића, Алексе Драгнића и Димитрија Ђорђевића, као и многих научника не српског порекла, укључујући и славног Чеха Константина Јиречека.
Мој некадашњи професор на Београдском универзитету (1946-47.), етнолог Мирко Барјактаревић, и сам из Црне Горе, сматра Црногорце Србима и језички и етнички и историјски. То је став и академика Матије Бећковића, као и историчара Дима Вујовића који истичу да су се Црногорци увек сами од себе изјашњавали као Срби. То исто доказује, још много раније, и Станоје Станојевић, наводећи речи владика Данила, Саве, Василија и гувернадура Јована Радоњића који сви говоре и пишу >>У име Црногораца и осталих Срба<< или >>свих Срба Црне Горе, Херцеговине, итд.<<. Напоменимо да су се и Његош и Вук, као и Стјепан Митров Љубиша, Марко Миљанов и краљ Никола, осећали Србима, и то емфатично и декларативно. Приликом проглашења Црне Горе за краљевину 28. августа 1910. године, краљ Никола каже следеће: Свјестан славне улоге ових наших страна у историји српскога народа за вријеме моћних краљева и господара негдашње Зете, колијевке славних Немањића… ја одобравам… да се обнови старо краљевско достојанство мојој држави… Ја примам краљевско достојанство тврдо убијеђен да ће све Велесиле са благовољењем поздравити, поред једне Краљевине у Српском Подунављу, ову другу у Српском Приморју… а Словенство и сви Срби као једно још више јемство за опстанак и бољу будућност Српског племена..“. (Примедба: овај текст сам нашао у сјајној Новој историји српског народа из пера господе доктора Батаковића, Протића, Самарџића и Фотића).
По мом мишљењу, да је било више људског разумевања и политичке мудрости, и стари таст, краљ Никола, и стари зет краљ Петар, требало је да се врате сваки у свој део заједничке отаџбине, с доживотним краљевским титулама, почастима и издржавањем, али без владарске валсти која би била у рукама регента Александра, унука првог и сина другог српског владара. Данас и већина Црногораца, која се зацело осећа Србима, не жели раскид са Србијом, настоји да очува своју древну и поносну државност, али у равноправној заједници са Србијом.
Уз мудрост и добру вољу са обе стране, то је сасвим остварљиво. Што се тиче понашања појединих политичара и група у Црној Гори, нарочито после одласка Слободана Милошевића, изгледа да су некима од њих важнији лична таштина, каријера и амбиције него дугорчни интереси и сам опстанак и Црне Горе и српског народа. Узајамно прихватљив облик заједништва двеју подједнако српских сестара — држава може се и мора наћи.“
Ми знамо ко смо
