Човјек као психо-соматско биће, као најсавршенија божанска творевина, који је створен по лику и подобију Божијем увијек је треба да пази да, услед онога што су носили вјекови иза и оно што ће носити ново сјутра, задржи и чува оно божанско у себи. Сваки људски дан проживљен на земљи је уједно и дио његовог позива и мисије овдје на земљи. Од нас се очекује само једно у много чему."Једно"- истрајност. "у много чему"- у Љубави, у Вјери, у Нади, у пожртвовању, у кајању, у праштању, у помирењу... Та "истрајност у много чему" је неопходна за наше трајање овдје и у вјечности. Као што траје Љубав Тројичног Бога према нама грешнима и малима, тако треба да траје и наш подвиг у свим овим врлинама како би смо себе, одолијевајући искушењима у временима иза, сада и испред нас, принијели Царству Небеском. То је само и ништа друго, оно уздарје које Господ од нас очекује за сву Љубав и милост коју нам је дао. Наше спасење. Ни материјални дарови ни физички трудови...само и само-наше спасење.
Кроз Мајку Цркву, као једини сигуран брод који нас носи кроз недаће и искушења, човјеку је могуће да тај залог Божије љубави јасно препозна и њиме вођен, да се спаси. Физичке дисциплине подижу лимите снаге нашег тијела и границе физичке издржљивости. Духовна дисциплина коју нам нуди Мајка Црква јесте пост- уздржање. Друга духовна дисциплина јесте молитва која нас чини саговорницима Божијим. Када се човјек "наоружа" овим двају дисциплинама он се узноси невидљивим али сигурним крилима ка вјечном и непролазном Царству Божијем.
На прагу смо најважнијег и највећег поста у Цркви- Васкрсног поста. Спремамо се полако да уђемо у тај тјелесни и духовни подвиг по сјећању на страдање нашег Господа и Спаса Исуса Христа, који је 40 дана постио у пустињи и одолијевао насртајима демона. Христос је поднио највећу жртву из Љубави према човјеку а то је страдање на путу за Голготу и смрт на крсту. Том смрћу Он побиједи ад и нама дарова живот вјечни. Онима који су га бичевали, поругивали, пљували и убили на крсту опростио је рекавши Оцу Небескоме: " Оче опрости им јер не знају шта чине". То је највећи степен духовног узрастања и задатак уопште, сваком Хришћанину- да опрости и воли непријатеља.
С тога смо дужни да се прије почетка поста измиримо са свима око себе. И са онима који се огријешише о нас и са онима којима ми чинисмо нажао. А онда када се дамо подвигу поста, да се трудимо да истрајавамо у свим врлинама. Да се више молимо Господу. Да учествујемо у богослужењима. Да се причешћујемо Тијелом и Крвљу Христовом и тако се изнова и изнова сједињујемо с Њим. Удови смо Тијела Његовог и зато нам је пост неопходан да освјежимо то памћење на Божији благослов у нама, да распламсамо благодат Духа Светога у душама нашим.
Није довољно само примити Свету Тајну Крштења. Крштење је, само по себи, рађање човјека у духовном животу. Ако то "духовно новорођенче" остане само на том рођењу, како може даље да напредује и да узраста? Потребно нам је више бриге о духовном животу. Јер плата коју нам нуди подвиг у духовном животу, вјечна је и непролазна за разлику од оне коју нам даје фирма или послодавац који нам је надређен. Потребно је егзистирати и у материјалном али је претежније оно што је вјечно и непролазно. Томе се посветимо. Дајмо више значаја том дијелу нашег бића. Господ од нас то очекује само зарад наше пролазне и непролазне добити. Нека наши гријеси страдају у овом посту а врлине ваксрсну.
Опростите мени грешноме. Срећан почетак поста!
